Džon O’Liri, irski bluz virtuoz na usnoj harmonici, svoj
novi album snima u Beogradu

Bluz je vrsta mekog džeza

U studiju „Fokus“ na Banjici, Dragoljub Crnčević, beogradski bluz gitarista, i Džon O’Liri, irski bluz virtuoz na usnoj harmonici, jedan od učesnika tzv. bluz eksplozije koja je prethodila ekspanziji roka u Evropi polovinom šezdesetih, praćeni Crnčevićevim bendom „Point blank“, snimaju novi O’Lirijev album.
- U prilici sam da radim ploču sa čovekom koji je pravio istoriju bluz muzike. Problem kad radiš s nekim ko je pravio istoriju je što se malo ucvikaš u početku. Ali Džon nas je opustio. Dobro je da po prvi put neko od velikana scene snima svoju ploču baš ovde i to sa domaćim bendom. Džon je gostovao na našem albumu „Blu dil“, a sad mi njemu radimo ploču. Bitno je što Srbija napokon, preko muzičara koji dolaze ovde da snimaju i nosača zvuka naših izdavačkih kuća, a ovaj će objaviti ITMM, dobija potvrdu jake scene. Ako dovedemo legendu bluza da snima ovde, automatski umanjujemo značaj muzičkih „turbo-džihadovaca“ - kaže Crnčević dok vlasnik studija i inženjer zvuka Aleksandar Toković razrešava izvesne tehničke probleme u
masteru. O’Liri prebira po koferu punom usnih harmonika kojih je
bukvalno na stotine.
Jedan ste od osnivača grupe „Savoj Braun“ koja predvodi bluz ekspanziju u Britaniji tokom šezdesetih godina! Kako se danas sećate tog „pionirskog“ doba rokenrola? - Startovali smo iz ljubavi prema čikaškoj bluz sceni. Bilo je to na samom početku tzv. bluz eksplozije, polovinom šezdesetih. Klupska scena nije bila zainteresovana za bluz. Muzika trenutka bio je soul, „tamlamotaun zvuk“, posebno Otis Reding, Vilson Piket… Ta ekipa je imala prođu, pa smo se i mi u to uklapali svirajući bluz u jednom drugačijem tempu, prilagođenom soul trendu i muzici za igru. Bilo je to vreme kad masa gitarista teži individualnosti, ne želeći da sviraju puki ritam. „Savoj Braun“ su svirali kao predgrupa „Krimu“ na njihovom prvom nastupu u Londonu, u klubu „Kluksklik“. Džon Mejl je bio tamo, a ceo svet došao je da vidi Erika Kleptona i Džindžera Bejkera… Te večeri baš smo „zapržili“ agresivnom svirkom.
Kako ste se odlučili da snimate sa bendom iz Srbije, u studiju od koga ima na stotine adekvatnijih u svetu?
- Crnčević je zaista dobar gitarista, „Point blank“ kao bend takođe, a ono što se zaista računa su sposobnosti inženjera zvuka. Na početku kad smo snimali za „Deka rekords“, nismo imali 24-kanalni studio kao sad, nego osmokanalni. Najveći deo bluz produkcije veze nema s tehničkim kapacitetima studija. U studiju insistiram na živoj
svirci, sa minimalnim, najneophodnijim nasnimavanjima. Čeka se pogodan momenat i dobra koncentracija, jer bluz je vrsta muzike za koju je momenat izvođenja presudan. Bluz je vrsta „mekog džeza“, a džez je u esenciji improvizacija. Reaguješ u toku svirke. Nije to isto kao kad snimaš neku disko stvar: stalno jedan te isti
sintiritam koji nasnimiš, a onda krpiš vokale i ostale instrumente na njega. Bluz je improvizacija koja se izvodi uživo.
Kako doživljavate savremenu, elektronsku muziku? - Mislim da je današnja muzika postala previše minimalistička, da se svodi na produkciju, a zanemaruje svirku. Postoje ljudi sa nekoliko hit ploča koje publika nikad nije ni videla na bini. Nisam baš srećan zbog toga. Držim se stare dobre „čikaške škole“ i svi se u to mogu uveriti već u četvrtak kad sa „Point blankom“ nastupam u „Kuglašu“.
 

M. Pavlović

ponedeljak, 22. oktobar 2001.